Brastvo

— А-ха! Аферим. дјетићу! Јаранства ми истину каже! Дај дер ту бокарицу амо, да се обредимо ! А-ха! ево Стане и Паве! Сад ћемо да поведемо коло, кад свршимо посао! — рече прото.

— Добра срећа, дјетићи! — викнуше двије Конаваоке, улазећи са котарицама пунијем маслина.

— Добра ви била, цуре! А ма зар још има ' — упита прото.

— То ти је све за ово годиште, а до године како Бог да! А је ли вам то посљедњи млин

— Јест, Богу хвала! Него примакните ви те биљице уз огањ да прије узаври вода! — одговори прото. — Ама шта би е пјесмом“ Ти, Вуко, на паметно мјесто стаде, али тјерај сад даље! — примијетиће неки из дружине.

У то се врата од млинице отворише, и унутра ступи Нико Иванишевић, Цвијетин брат.

— Помози Бог, младићи!

— Бог ти помогао! — одговорише млинари.

— Које добро у ово доба, Нико — упита га прото.

— Идем с игала, па сам свратио мало к вама.

Чујем вас нешто сувише веселе !

— Ово нам је посљедња ноћ рада, па се за то п веселимо !

— Дакле баш посљедња :

— Јест, Нико. Свршили емо све госпареве маслине, па се надамо сутра, у добри час, да се вратимо нашијем кућама, у наше лијепе, равне Конавле. Какво ћемо вријеме имати, што ти се чини

— Лијепо вријеме. Вјетар с краја — одговори Нико.

да тијем привидно безбрижно упита.

—- А мисли ли и Госпар Иво сутра у град!

Ма ова о одела.

А а