Brastvo

139

Отац се бјеше допста у неколико зачудио тијем ријечима, али не ода то никаквијем спољнијем знаком, него са свијем мпрно упадну.

— Ја и твоја мати, који смо позвани да се ва тако што постарамо, водимо о том рачуна. Ми ћемо те оженити још ове зиме! Баш, да ти кажем и нешто више! Ми емо већ ријешили на чије ћемо дворе закуцати, и вечерас, на сијелу код кнеза, може бити и да утврдимо то! Ето, дакле, јеси ли сада задовољан '

— Ја вам од срца захваљујем, драги оче, што тако савјесно водите очинску бригу о мени, те увиђам, да је сувишна моја малопријашња примједба, будући сте Ви сами били већ ријешили, да ме још зимус обрадујете једном другарицом живота. Али миелим да неће бити исто тако сувишно, ако се мало објаснимо и споразумијемо о избору моје будуће, с којом ја имам да дијелим цио свој живот, своје задовољство, свој мир, своју срећу!

— Видиш синко, — поче отац уозбиљивши се — прије него ти одговорим што и како ја мислим о том што сви сада споменуо, нека ти метнем пред очи, како ја, који нијесам одрастао у другијем приликама. него ти, који нијесам уживао другачије школовање него ти, и који се нијесам окрећао у бог вна колико старијим временима него ти сада што се налазиш, да ја вељу, не бих ни пошто био смио свому оцу долазити с такијем, нећу да речем дрскијем, али барем претенцијознијем говорима, па тицало се то и ништавнијег каквог предмета! А камо ли да сам ја, за тако важну акцију, за коју сваки отац суревњиво задржава себи сва права и улаже сву своју ауторитат, да се вас тај знаменити чин сврши по његовој пнициативи и одлуци, камо ли, рекох, да сам ја смио, да у тако деликатном