Brastvo

112

хвалности, наговијешта избављење од смрти, замишљаше, да је ту говор о некој властеоској Фамилији, достојној свакога поштовања, којој је његова кућа обавезна за неки акат учтивости или пријатељства, за који се он тога часа случајно није могао сјетити. Он је до душе пзређао летимично у својој памети све патрицијске лозе, али није био у стању ни једној да припише каквијех особптијех повода захвалности. С тога, да би што прије био на чисто и изашао из тога хаоса, управи осорно сину питање :

— Да чујемо, дакле, ко је то, кому мој син из Фамилијарнијех обвеза, налази се побуђен да да своју ријеч и без очињег одобрења п знања!

— Дјевојка, коју ја љубим и срцем и душом то је, оче, моја избавитељица — Марија с Лопуда!

На те ријечи отац изненађен устукну један корак, На његову се лицу огледаше велики потрес, који направи та вијест. Неколико тренутака стајаше ту нијем, као изван себе. У неко доба његово намрштено лице узе са свијем саркастичне црте, па подругљиво рече: ј

— Дакле, то ли је та звијезда, то сунце огрејано, што је очарало мога сина :... Зар је то предмет нашега разговора... Ја сам, по твом уводу држао да ти збиља говориш о женидби и да пмаш неке озбиљне намјере, а кад тамо, долазиш ми ту с некијем млађаначкијем грјешнијем плановима, у које сам ја најмање позван да будем умијешан! Ено ти дворца на Лопуду, иди тамо, уживај, ради што знаш, али мене не треба и не ваља да о тијем стварима извјешћујеш !

— Оче! — рече Иван немило дирнут — или ме нијесте разумјели, пли нећете да ме разумијете '!.. Ја Вам нијесам изложио никакав „грјешни план“

| | | || || | |

ко ттаиаи и