Brastvo

150

— Бјежи, бјежи! Али ми неће он побјећи! На њему ћу се осветити! Он ће ми платити!

За тијем се упути лагано кући, тврдо ријешен да вријеба Марију и њеног вјереника.

ПА

Као каква усамљена стража на бојном пољу, издиже се, у сред морске пучине, мало острвце Св. Андрије. |

Оно лежи од прилике двије миље јужније од Лопуда — далеко у мору, далеко од људи!

Његове суре гребене не кити никакав цвијетак, —- скоро никакво зеленило не разгаљује те мрке кршеве.

Ниједна лађа не пристаје на те стрме обале, о које се непрестано ломе силни валови морски.

Ту самоћу оживљава само по који галеб, који се на суновратијем стијенама одмара.

Међу љутима“ ") пустог тог острвца штрче прости, бијели зидови повеће једне зграде.

Чему ће та кућа ту у самоћи:

Ко ли је подигао у такој пустињи!

То је кућа, у којој божји службеници, одвојени од људских слабости и таштина и од свјетскијех порока и гријеха, проводе у посту и молитви свој меланколични живот. Овај живот угледају чим се осврну око себе и виде трње, љутим узбуркано море; будући пак приказује им сеу далекој панорами питомијех села дубровачке околине.

Ту у тој пустињи виђа се од неког доба, поред црнијех калуђерскијех прилика у мантијама, и једна

А) Љути (рит. јапбит) су особита врста крша, шиљаста и оштра облика, са многијем пукотинама, шкриповима и неравном површином ; боје су обично суре, мрке а пе некад и црно.