Brastvo

У 535 Мере И И у АТИ 4 . 3 ј у “У чу. “4 ПА | б З [ . МИ У Кал и ,

сл у

Иво пекочи први из лађе и загрли страсно евоју Марију. — Велика ти хвала, Марија, што си дошла !

— Ах, Иво, мој несуђени! Јесам ли се варала кад сам ти говорила да ми срце на зло слути: Је ли ме преварила она старица, што ми је гледала у 606%... .

— Варало те је, душо, п твоје срце и та баба ! Јер баш сам дошао да ти саопћим моју намјеру, по којој ћеш видјети, да си се без потребе плашила, и да је наша ерећа са свијем близу '

— Ја те не разумијем, Иво! О каквој ми срећи то говориш: Зар није истина што ми је Јеле приповједила, да си се свадио с оцем:

— Истина је све, злато моје, али треба да знаш, да није цио свијет ни у очевој кући, па ни у нашем граду! Ја сам смислио, да отиднемо у другу коју земљу, и да се ту вјенчамо и да живимо ту докле Богу буде драго, докле ве гордо срце мојега оца не смилује !

— О чему то говориш, Иво: Зар у туђ свијет невјенчани ; То не смијемо ни по што!

— Ама зашто да не емијемо; То је све за два, три дана, док не стигнемо у згодно мјесто! Чим би смо дошли у какав град, одмах бпсмо се вјенчали. Мајка ми је послала ову врећицу пара, с којима се може живјети барем десетак годишта! Она ми је обећала опет да ће ми послати кад добије од своје браће, јер од очевијех неће да шаље, а не бих јој их ни ја примио !

— Од свега тога ништа не може да буде, мој Иво! У свијет невјенчани" Гдје се то чуло и видјело! Ко би смио од срамоте пред сунчану свјетлост: Не, не, Иво, ту бруку не смијем никако да навучем