Brastvo

ДРЕ" >

161

То је биједна Марија, чија је памет сва занесена! Она је још за разбојем, али јој се већ одавна совјела““) заплиће о жице и о брдо.

Од једном устаде, и, погледавши кроз прозор,

ускликну :

— Ах, Иво, једина утјехо моја! Ти ме чекаш већ!... Али... по овакој ноћи!.... по овом мору!..

Она се замисли. Дубок јој се уздисај отргну из немирнијех груди.

То је био први пут, да се она колеба хоће ли да иде!

Као да је нека унутрашња елутња одвраћала !

Више је пута одлазила разбоју. Али њени по: гледи падаху нехоте на свијетлу тачку у даљини.

_ На посљетку устаде, пренесе свијећу у свогу собицу, па свуче хаљине и, у самој кошуљи, сиђе низа степенице.

• Пред кућнијем се вратима заустави. Бијаше је за цијело немило коснула она густа помрчина, кроз коју су већ почеле да шуште, по лишћу и грању, прве капљице прољећне кише.

Још једном уздахну.

— Ах, мајко Божја, ти ми помози!

То изрече полугласно и сиђе лагано к обали.

Ту опет стаде. Свуче кошуљу, увије око главе као сарук, прекрсти се и — баци се разјареном мору у њедра.

Јадне несрећнице! Она се нада да ће загрлити својег обожаваног љубавника, а и не слути да иде неумитној смрти на сусрет!

Свјетлост, коју је с прозора угледала и која ју је измамила из куће, није била Ивова.

51), (овјела чунак (ва разбоју '!).

БРАСТВО УП. 11