Brastvo

и |

184

4

њему учинила неправду. Још у оно доба, кад је Бог срећу делио међу људе, они што притрчаше први добише повише, а они за њим све мање и мање, а пра-прадеда Настасов дође последњи и не доби ништа. После тога сви његови осетише ту празнину, и ево где је од колевке до ово доба осећаше и сам последњи по тој лови, бедни Настас налбантин.

" Колико је он пута, кад је коње поткивао, видео ту исту неправду и код самих коња. Видео је па се тешио како није сам. Тако, по неки пут неки хат силан и бесан, све му леђа гибљу како је нахрањен и претил, а уз њега како кљусе мало и мршаво, учичкано од главе до репа, а мирно као бубица. Гледа их оба Настас, а у себи мисли овако:

— Ево ово двоје, од једнога је рода и од једне су лозе, и једно и друго једе 306 и носи седло, па опет хат диже главу високо, а кљусе је спушта, као-ован у лето! А то је све зато, што је хат стигао пре да своју срећу прими, а кљусе остало да ништа не добије. Увек је тако на свету!

После би помиловао кљусе по прљавој и учичканој длаци и рекао би: „ајде кљусе, 'ајде! Ниси ти само на свету!“

А кљусе би онако оборене главе пошло кроз врата, потковано и увек готово да окреће долап или сувачу и да после пасе на чичкавом пољу.

А хату би рекао Настас:

— ' Ајде "ало, "ајде! Није тако сваки на свету !

И хата би после двојица водила до хара, да га онде чувају и пазе, док га госа једном у месец дана не узјане.

— Коњи, вели Настас у себи, па и они нису једнаки, а камо ли овај свет: Трпећу и ја овако, јер ми је тако усуд досудио..