Brastvo

185

Али Настас налбантин није само видео беду и неправду међу стоком, него тако исто и међу својим људима, које је добро знао, као своје прсте на руци. Тако на пример, колико је он пута рекао у себи, видећи свог богатог комшију Трифуна, рекао ово:

— Ево овог Трифуна, кад му је Бог дао, баш је дао! Пуни амбари, пуни подруми и пуни ћемери, а нигде му се не одлива, но се свуда прелива! А што ли је њега Бог одвојио од осталих, кад је он исто као и други — рећи, човек ни лешши, ни виши, ни наочитији“ После ено му двоје деце, п ни тиме му се кућа није препунила преко благослова, те да не зна шта ће с њима. А то је све зато, што је Трифун поранио, па стигао своју срећу! А ено онај Стаменко, го као огуљена врба, ни пас да се за шта обеси што кажу, па се са оном својом женом увукао у ону рупу, што је оградио са четири коца и шаке јада неких дасака и облица и ту изродили деветоро деце. А још какав зао пород:! Свако би друго понело у зубе и на друму би га трговцу продало, само да свој трбух напуни. А Стаменко је још најгори! Да има дићи што из куће, до живе душе, дигао би и однео Јолу кафеџији. А овако кад уђе пијан у њу, нема му се нашта тојага да задржи до на жениин деци, и тако сваке ноћи иста песма до севанућа, а кад сване дан, те се Стаменко истрезни, онда жена с децом издевета њега. После он претрпи и причека до мрака, те им се за све одужи. И тако дан и ноћ знају, још од како се нашли! А то је све зато, што је Стаменко одоцнио, кад је пошао по своју срећу, те се кући вратио празан.

; Па тако Настас мисли о евакоме, а за себе вели: