Brastvo

МИ а њи У и РТ И ЊИТ блнн За ПР 0" У 3 а Бе Јане 3 аи Ме њ АЕ ЦЕ ОМ но БИ о

. и Р у = ин а Ију мн

186

— И мене је моја срећа прескочила, а ја ћу и трпети, јер се срећа за реп не хвата !

После је тако исто тужно мислио о свему што види око себе, па ма то било једнако и трајно, или да дође само по који пут. Тако кад лети падне киша плаха и пријатна, те покупи прашину са друма и разхлади ваздух да душа живље дахне, а Настас све то гледа из празног дућана, па о свему равмишља невољно:

— Ето и ова киша! Цео се дан носи небом чиста и бистра, па се еручи на земљу, те је раскаља и замеси, да човек жив не може. прећи ни путем, ни пољем. Кажу, да је то зато, да вода земљу засити, род да донесе. А род ће узабрати само овај Трифун, јер Стаменку метни пун џак на пут, он ће зажмурети и обићи. А то је све зато, што је Трифун стигао срећу још пре, а Стаменко се запио па одоцнио. Па и моје се зна! Неће срећа ни мене за перчин да држи, а ја сам је некад прескочио.

У то истрча испод комшијске стреје мали петао, сав усукан од воде и е превијеном крестом. Истера га већи и јачи, да сам остане у сувоти. Настас рече и петлу:

— Е мој бедни петлићу! Што ти ниси полетео својој срећи брже од оног до тебе, па би сад он киснуо као ти, а ти седео под стрејом с кокошкама. Али сад трпи! Неће тебе срећа сама да потражи! Тако је исто и са мном било!

А што је управо све овако мислио Настас налбантин, то се није знало. Занат му је, то се зна, био добар и ишао му од руке, те је било увек и хлеба и ракије, али ето дођоше му таке мисли. Пепрва све мало по мало, па сад ништа друго и не ради. Тако узме вола да поткује и удари два пут по копити, па се замисли и каже самом себи: