Brastvo

187

„Срећа је још и то, што он лежи, а ја га поткивам. Могло је бити, да ја лежим, а он мене да поткива“. После опет удари два до три пута по копити и опет се замисли: „И онда би вели у себи, ја био во, а он Настас налбантин.“ После опет удари два три пута и каже: „Какав ли бих ја био во, а какав он Настас налбантин' Ко би то знао!" А могло је и то бити, како сам своју срећу прескочио !..“

У то мукне во дубоко и љутито, што једном с њим не свршава, а Настас брже окупи да лупа, а у себи непрестано мисли: „Што ли се он љути;.. Може бити жали, што је своју срећу прескочио !“

И тако је Настас с дана на дан све. више мислио, све се више губио, док не поче да снева чудне ствари. Сневао је на пример, где дође коњ сам, без улара, уђе к њему у дућан и дигне ногу, па каже: „поткуј ме!“ И Настас налбантин узме чекић и сунтрач и почне, као у истини све редом. А кад удари први клинац и то укриво, коњ избечи очи на њега и каже: „То је моја срећа!“ А Настас као види одмах како је клинац постао већи, светлији и шаренији и како се све врти на копити.

— Зар је то срећа! као пита се он и чуди се, чуди док се не пробуди.

Ко зна колико би све то трајало и докле би Настас мислио тако и сневао онако, да и сам не виде већ, како се сав осушио од туге и како је окопнео, као презрела лубеница. Већ га је пекло и једило све на овом свету од сунца до месеца, и од згоде до незгоде. Али се једнога дана сети, да помисли мало и о самој срећи. Прво, знао је и сам, да је то нешто невидовно и чудно, али како и колико, ко би се томе досетио! Ако је, мислио је, живо и ако иде, онда, где је та брзина, да се она