Brastvo

188

стигне и ухвати, јер мора да лети брже од тице, или се вијуга и крије брже од змије. Њу може само човек да натрапа, и онда је слаба и лака као маслачак. А ако би је он само једном ухватио и

само да јој једном метне руке у њене косе — а већ да она има косе, то је знао —; не би је пустио

испод прстију до последњег часа, а казао би јој све и што јој је право и што није.

Од тада га уседе за врат луда жеља и неким невидљивим мамузама боцну испод ушију. И Настас лепо чује где му неки глас шапуће у оба ува : „Потражи своју срећу!.. Потражи своју срећу!“ На послетку једнога дана обу нове опанке и на дућан запе стару резу и пође у свет да је тражи.

П.

Била је тада лепа летња зора, што се тек помаља више брда, над којим се високо дигли дуги и танки облачићи, што личе на суве и распорене рибе, па их сад зора рујно обојила по крајевима, те се јаче светле иод себе светлост шаљу. Настас погледа на њих и одмах се сети на неправду.

— Ето, рече у себи, и ови облаци! Зашто, да су им крајеви само сјајни, а средина је црна, као нагорео пањ; Зар и средина није облак, као и крајеви, али тако је то, кад су они ближе својој срећи! Увек је то тако ина небу и на земљи!

После се опет замисли куда ће и на коју страну, па најпосле рече тужно:

— Да пођем право према сунцу, е да бих и њему крај видео. !

И пође како рече и остави своје село, своју кућу и своје познанике и понесе са собом само своју главу и своје тужне мисли.