Brastvo

НИ ДК оче чи јЕ Си ч а ' у „" 6 „У

у „а сз >

189

Тако је ишао до подне, док му се сунце не

попе над главом и спусти на њ, сав свој жар. Настас убриса зној с лица и хукну. — Ето и овај пут! Неко иде рахат и вољан, кад и на гробље пође, нити га што пече ни дави, а ја сам пошао срећу да тражим, па ме сунце уби и укува, као да сам лонац са пасуљем. А мора тако бити, мора и знам зашто !

И онда се сети свега на свету, па и једног свог сна, где је срећа дошла пред њега, као квочка, са деведесет и девет пилића, и свако га је онда кљуцнуло у пету, а на шта је квочка рекла кроз кљун, гласом човечијим: „Немаш среће! Немаш среће!“ И тако је тада чуо деведесет и девет пута како среће нема. То га и сад сневесели те рече сам у себи:

___-- Ко га зна и каква је срећа! Може бити да је и. као та квочка!

После сунце обиђе и њега и све око њега и "спусти се другом крају, а Настас стиже до једне чесме у шуми, са које пада бистра вода на камење и којој је коруба од старости обрасла зеленом маховином. Нигде ништа нема да се чује до тај пад воде п шуштање лишћа са две старе букве, што су израсле с обе стране извора.

Настас седе уморан на један чист и сув камен и поче да мисли о води;

— И ова вода! Вас дан тече у самоћи и нити јој ко дође, нити је обиђе, а она не престаје. Ех, да је она пре похитала својој срећи, текла би у сред света, да је сваки благосиља и види, али овако трпи, што су јој досудили! Тако ћу и ја.

У то погледа више себе и виде једног човека дугог и мршавог где лежи на трави, па једним оком жмури, а другим гледа на Настаса.