Brastvo
— Ко си ти: упита га Настае.
Онај с тешком муком одговори:
— Ја сам онај од кога се пишта не сакрије. и који чује све и зна све.
Тада се Настас боље загледа у њега, а у себи мисли, кад све зна, ваљда ће знати где је моја срећа, па га гласно упита:
—- А кад тако све знаш, кажи ми, душе ти, где је моја срећа :
Тада се дугоња диже са траве и загледа у сунце, које само још једним крајичком стоји на овоме свету, па онда још тише и још уморније рече :
— Ја не могу да говорим, кад сунце зађе, јер онда — у то неста сунца са света, а дугоња паде као клада и одмах заспа.
Онда и Настас растури што је собом на леђима понео и направи постељу до. потока, па и сам леже, али пре но што га сан нађе, поче да мисли овако :
— Ех, да сам ја стигао пре своју срећу, не бих се овде и овако мучио и вртео, но бих лепо спавао у своме дућану, како сам и навикао. Али тако је то све на свету, паје тако и са мном!
Кад се у јутру и Настас пробудио, прво погледа где је онај лежао и већ га виде, где весело гледа у први крај сунца, па га поздрави и назва му Бога. Дугоња тихо прими и одговори, па после поче разговор и што сунце више одмиче, то и он све јаче и брже говори. Најпосле рече:
— Твоја је срећа Настасе налбантине....
—- А од куд ме ти знаш, упита га Настас, кад се нисмо никад ни видели :
— Ма, зар ти нисам казао, да се од мене ништа не сакрије, а камо ли ти, Настасе налбантине !