Brastvo

191

Него чуј! Твоја је срећа лепа девојка, али тужна и жалосна, као и ти. Можеш је видети кад оћеш, али мораш одавде проћи три брда и три долине, а кад дођеш у четврту гору највишу, ту ћешу „деленој букви“ наћи твоју срећу, где преде на златно вретено и плаче бисерним сузама. Само ако те мрзи ићи самом, можемо поћи заједно, да прекратимо дуг пут у разговору.

Настас се први пут мало зарадова и рече:

— Добро.

И тако пођоше заједно, а већ кад пређоше једну долину и једно брдо, стиже их подне.

Сунце опет упали главу Настасову, те се он смути и растужи, а дугоња најслађе поче да прича. Али како сунце опече најјаче, те и његов глас "стиже највећу меру, те сад кад говори, чини сс, као да громови пуцају. Досади се то Настасу, па рече јетко у себи:

— Ето и овај мој друг! Да сам пре своју срећу нашао, не бих се е њим залепио, који ће ми разбити главу виком и причањем — него још он "то и не рече све у себи, кад дугоња викну:

— Збогом! и пође брзо на другу страну, као ветар низ пољану, а кад одмаче далеко од Настаса завика, као да у највећу трубу дува.

— Настасе, Настасе! Зар ти ниси знао, да ја све знам !' Зар се тако добро добрим враћа:!

Настас се лупи шаком по челу и рече љутито себи :;

— Ето ти моје памети! А да бо'ме, да сам пре своју срећу нашао, не бих био овако луд!

И он продужи после сам свој пут, љутит на себе и жалостан као и иначе, па тога дана пређе и другу долину и попе се пред ноћ на друго брдо.