Brastvo
И ту где стиже, било је место скровито и осамљено, те Настас нађе као и прошле ноћи стару чесму између две букве, те леже крај ње и лице обрте води. После, као и прошле ноћи рече, да себе разговорп:
— Мора се овако мучити, кад човек за младости не похита својој срећи. Још да не бејах луд,
као јуче, пмао бих друга, а овако ево где сам сам
у овом пустом месту н уз ову чесму.
Па се онда окрете на другу- страну и одмах угледа више себе човека ширег но дужег, где лежи на леђа и метнуо кожух преко главе.
=-- Ко си ти" упита га Настае, јер му се учини, да онај не спава.
И онај се јави испод кожуха, али је и њему глас, као да умире.
— Ја сам ти онај што све видим, али само док је сунца, а чим оно седне, моје очи не би виделе ни прете пред очима. Него ме остави до сутра, па ћемо се онда лепо видети и разговарати.
Настас епусти главу на узглавак и за мало, а сан му залепи трепавице. |
Сутра дан, сунце већ огрануло над брдом, и Настас виде онога од синоћ, где брзо прелеће очима, око себе на све стране и весело погледа на сунце. Је си л' добро спавао, Настасе' упита га онај питу му окрете лице, сјајно од радости, као усијан сач.
Настас сабра веђе и прогута јад—— како је њему добро, мислио је, а гласно упита онога:
— А од куда ме ти знаш, кад се нисмо никада видели, колико ја знам..:
__— Е, мој Настасе, одговори онај; а зар сам те само једном видео, кад поткиваш коње и волове пи где по некад држиш чекић. по пола дана у ру-