Brastvo

193

кама па само трепљеш као ћук и гледаш у празан свет пред собом. Него ми реци, куда ћеш сада, е да би ти што помогао.

Виде одмах Настас, да је све онако, као што овај рече, па му после каза, као и оном синоћ, а дебељко окрете главу на једну страну и загледа се према себи, па рече:

— Ено видим твоју срећу, где се сад буди у „Зеленој букви“ и узима пређу, којом опреда судбину. И рекао бих по зеленом концу, да је баш то твоја жица; него хајде похитај, да је што пре стигнеш, да ти не би продужила конац, који видим, не волиш. А ако ме примиш, можемо поћи заједно имаћу ти шта причати.

Опет се Настас мало обрадова и рече: — Добро.

Испрва, као и јуче, бејаше им не може боље бити, јер Настасу не паде на памет ни једна тужна мисао, а дебељко опет весело причаше о свачем. А по своме занату не скида поглед са Настаса, нити му даде корачити док му очима ноге не измери. Тако би све до подне, али кад сунце дође на зреник, стиже и Настаса његов час, да се на самога себе љути и кад зажмури и кад прогледи. На послетку да би скинуо муку са срца, оде у густу шуму и ту се лупи шаком По челу и рече самом себи :

— Ето ти и овај мој друг!" Ни дахнути, ни коракнути од његова ока не могу, а све је то зато, што морам да тражим оно што сам требао пре да нађем, а овај ме вала не би овако без конопца спутао.

У то викну дебељко из далека, викну јако и љутито :

БРАСТВО УП. 18