Brastvo

— Еј Настасе, Настасе! Зар се тако добро добрим враћа !% Зар си ти мислио, да те ја не видим и кад те не гледам!% Иди сам Настасе! Иди!

Опет се Настас удари шаком по челу и рече:

— Што који дан више, ја све луђи! Зар ми не би јуче доста и за годину, а ево где ми једна ноћ однесе све из главе! Ех, а мора тако бити, и ласно је знати за што !

На послетку стиже Настас сам до четврте горе највеће, и кад сунце зађе, он угледа „дЗелену букву“. Ту га од једном нешто стеже и укрути, и он чу нечији спор глас, где му рече: ;

— Ноћ је, Настасе, за одмор, а дан за разговор. Чекај! А тај је глас био необичан, те Настаса одмах ухвати тежак сан, и он заспа онај час, онако стојећи.

Ш.

Кад је свануло јутро, пробуди се Настас и одмах погледа на Зелену букву. Ту виде младу девојку, лепу, каку у животу никад није видео. На њој бела одећа од танког платна, па јој се спушта још испод ногу и вуче се за њом као зраци месечеви. Више паса се опасала белим ибришимом, за који је на два места,и с леве и с десне стране 3аденула по један цвет. С главе јој пада дуга коса, на све стране, па и та коса, као и хаљине, нити се види где престаје, нити се зна докле траје. А лице јој сјајније од зоре и ведрије од извора. Само су јој очи тужне и из њих се круне крупне сузе бисерне. И баш узе левом руком златну преслицу, а Настас стиже пред њу.

Назва јој Бога, и она прими, па му после рече:

— Седи, ћути и гледај шта радим !