Brastvo

196

— А од куд онај чвор, да од Бога нађеш !'

А на то га Срећа ухвати за руку, па му рече благо, да Настас задрхта сав и хтеде пасти од жалости :

— Ја и твоју жицу предем, као и свачију од вајкада и прешћу их до суђена дана! Тако то мора бити! Па ни једна пређа до сад није била мека увек као свила, ни лака као паучина. Једном пође тање, други пут оштрије, једном се завеже чвор, други пут једва да се конац одржи, тако се растањи. А тако мора бити, јер да је све глатко и да је све равно, ти не би чуо у свету ни „Тешко мени“ !“ ама ни „Благо мени!“ А зар бити у пролеће сунце сијало слатко и пријатно, да те зима тешко не намучи да га пожелиш!' Није судба у

мојим рукама, да је ја чувам и поправљам, или да.

је кварим и кидам! Знаш и ти, мој Настасе, да је сваки своје среће ковач, па како ми предиво у руке да, тако му ја сваки дан предем. А кад му не стане и последње мрве на преслици, ја пољубим место оно где је она била и у срцу му пожелим срећан пут, а он сам зна, где ће му место бити, кад оде тамо горе. Ја сам само прела што ми је он у руке дао. Таква је судба моја!.. Ето и ова твоја пређе. Онај трун сламе, то је твоја празна туга, што си је у ово твоје предиво сам унео, да те мучи и брине и да од тога сна немаш, ни веселог дана у години. А све зато мој Настасе, што ти не знаш шта хоћеш и шта ти треба. Не гледај другога, нити тражи неправду међу светом, јер опет ти кажем, да је све на свету лепо, не би се ни плакало, али ни радовало. !

— Право каже! рече Настас у себи, али се сети те запита :

3 | | | | 4 , |