Brastvo

ПА Даре РА А

197

—- А што је Тривуну онако добро, а Стаменку зло '

—- А је си л' ти видео ону другу пређу '

— Она што је прво оштра била, па се после умекшала;

— Она! То је срећа ТриФунова! Онаку ми је дао, онаку му и предем. А је ви ли видео ону чворновату и замршену '

— Видео сам ! |

— Оно је Стаменкова ! Онаку ми је дао, онаку му и предем.

Опет се Настас снужди и хтеде још нешто рећи, но не емеде, те га сама Срећа ослободи.

— Реци све, што 'оћеш!

Онда Наестас рече:

— А што сам ја убацио онај трун сламе, да ли ти знаш '

— Знам, одговори Срећа. Убацио си га, што ти сунце не сија како ти 'оћеш, што ти кпша не пада кад ти 'оћеш, што ниси могао да кажеш: „благо мени имам крова, неће ме сунце спржити,“ пили „неће ме киша квасити !- Што вас дан мислиш на Трифуна и на Стаменка, а заборавио си свој посао и себе самога. Него, Настасе, хоћеш ли да ти покажем ове исте пређе у свету, тамо одакле си ти А како то упита Настае.

— Ево овако, рече му Срећа, и превуче руком по његовим очима, а кад Настас после прогледа, а он у сред неког града великога, где се куће дижу до неба и где свет иде на све стране журно и безобзирке. И он виде где стоји крај једне камене чесме, а да га једна баба држи за руку. И та му баба одмах рече:

— Ћути и само слушај !