Brastvo
199
злаћени тањири. Онда им се изнесе вечера јод десет јела, а од њих сваки узе по један залогај и једва да га сажваће, па испије велику чашу вина, што мирише лепо, да та и Настас осећа. После дођоше свирачи и женски и мушки, па док једни ударају у цимбале и дахире, дотле три девојке играју и вију се, као змије. По некад сви прену у смех, лупкају оне девојке по раменима, и пију све више.
Умори се Настас гледајући и кад хтеде лећи, сети се Среће, па рече тужно:
— Што је нисам питао за пређу овога '
Други дан би као и први, тако трећи, тако и сви редом, а Настас опет поста тужан и поче мислити на неправду. Једном га упита његов газда, што је такав, или му је вели шта онако, или му
_ је мало у његовој кући;
— Није рече Настас, све ми је овде добро, него ето видим, неко једва нађе леба живот да одржи, а неко га има и сувише. Велим да је неправда !
— Хе, рече му газда, није сваки кадија, као ја.
— А шта је то: упита Настас.
— То је онај, који правду дели.
—- А како се то дели
Газда се опет мало осмехну, па рече:
— Хајде са мном !
Онда га одведе до једне куће веће од своје, где су собе биле три пута шире но његове и где на сред једне стоји велики сто, покривен зеленом чојом. А то је био конак, где се дели правда. Па му рече:
— Седи, гледај, али ћути !
Настас седе на један троножац, а његов газда за онај сто. После извади из џепа сребрну џезву