Brastvo

199

злаћени тањири. Онда им се изнесе вечера јод десет јела, а од њих сваки узе по један залогај и једва да га сажваће, па испије велику чашу вина, што мирише лепо, да та и Настас осећа. После дођоше свирачи и женски и мушки, па док једни ударају у цимбале и дахире, дотле три девојке играју и вију се, као змије. По некад сви прену у смех, лупкају оне девојке по раменима, и пију све више.

Умори се Настас гледајући и кад хтеде лећи, сети се Среће, па рече тужно:

— Што је нисам питао за пређу овога '

Други дан би као и први, тако трећи, тако и сви редом, а Настас опет поста тужан и поче мислити на неправду. Једном га упита његов газда, што је такав, или му је вели шта онако, или му

_ је мало у његовој кући;

— Није рече Настас, све ми је овде добро, него ето видим, неко једва нађе леба живот да одржи, а неко га има и сувише. Велим да је неправда !

— Хе, рече му газда, није сваки кадија, као ја.

— А шта је то: упита Настас.

— То је онај, који правду дели.

—- А како се то дели

Газда се опет мало осмехну, па рече:

— Хајде са мном !

Онда га одведе до једне куће веће од своје, где су собе биле три пута шире но његове и где на сред једне стоји велики сто, покривен зеленом чојом. А то је био конак, где се дели правда. Па му рече:

— Седи, гледај, али ћути !

Настас седе на један троножац, а његов газда за онај сто. После извади из џепа сребрну џезву