Brastvo
а
~> > СЕ
и метну је испред себе на онај сто, па је покри свиленом марамом.
За мало, а уђе један човек скиде капу и поклони се пред кадијом и рече, да је дошао, да правду тражи.
— А у чему ти је учињена неправда ' упита, га кадија.
— Мој комшија, рече онај, одузео ми пола авлије и оградио, па не да, а знају сви да је моје. Могао бих се заклети и довести добрих људи колико хоћеш и сваки ће рећи да је моје било !
Тада кадија диже ону свилену мараму са џезве и загледа у њу, па рече да га онај чује:
—- Овде не кипи. Иди!
Оде онај, а Настас само гледа и ћути.
После мало, ето опет онога и опет рече све оно, а кадија као и први пут диже мараму и рече онако :
— Овде не кипи. Иди!
Опет онај изађе, а Настас само гледа и ћути.
Кад трећи пут дође и рече све као и пре, али сада и сам диже мараму и епусти у џезву нешто, а Настас чу, да то звекну. После и кадија загледа под мараму па рече:
— Је л' ти знаш да је твоја авлија '
— Знам.
— Је ли и људи знају '
— Знају.
— Е, твоја ће и бити, сад иди!
А после рече и Настасу:
— Иди и ти, а доста си видео !
Од тада се Настас замислио, али не о срећи и несрећи, него о правди. Лако је правду делити, вели у себи, само треба имати сребрну џезву и сви-