Brastvo

а

~> > СЕ

и метну је испред себе на онај сто, па је покри свиленом марамом.

За мало, а уђе један човек скиде капу и поклони се пред кадијом и рече, да је дошао, да правду тражи.

— А у чему ти је учињена неправда ' упита, га кадија.

— Мој комшија, рече онај, одузео ми пола авлије и оградио, па не да, а знају сви да је моје. Могао бих се заклети и довести добрих људи колико хоћеш и сваки ће рећи да је моје било !

Тада кадија диже ону свилену мараму са џезве и загледа у њу, па рече да га онај чује:

—- Овде не кипи. Иди!

Оде онај, а Настас само гледа и ћути.

После мало, ето опет онога и опет рече све оно, а кадија као и први пут диже мараму и рече онако :

— Овде не кипи. Иди!

Опет онај изађе, а Настас само гледа и ћути.

Кад трећи пут дође и рече све као и пре, али сада и сам диже мараму и епусти у џезву нешто, а Настас чу, да то звекну. После и кадија загледа под мараму па рече:

— Је л' ти знаш да је твоја авлија '

— Знам.

— Је ли и људи знају '

— Знају.

— Е, твоја ће и бити, сад иди!

А после рече и Настасу:

— Иди и ти, а доста си видео !

Од тада се Настас замислио, али не о срећи и несрећи, него о правди. Лако је правду делити, вели у себи, само треба имати сребрну џезву и сви-