Brastvo

201

лену мараму. Како ли све то мој газда убаци у своју пређу, што не питах Срећу:“ И то је трајало дуго и дуго, док једне ноћи не усни Настас ону бабу, што га је ту довела и она му рече: „Замоли газду, да те и сутра собом поведе и све гледај и памти !“

И Настас тако учини и њему његов газда, а кад остадоше сами у оној соби, сваки на своме месту, уђе један човек. Тај је био крупан и наочит, велика чела и сјајних очију, али види се странац и непознат. Он рече кадији:

— Кадијо, странац сам из туђе земље и тргујем са драгим камењем. Синоћ су ме опљачкали ваши људи и узели све што имам. Ја их знам где су и који су, него ми помози да моје благо повратим,

„а ја ћу вашој земљи дати поклон, да сви виде, да

сам јој захвалан.

Кадија диже ону свилену мараму, испод које је била таблица са кредом, па рече:

— Овде ништа не пише! Иди!

Онај човек изађе, па се одмах врати и рече:

— Кадијо, подели ми правду и без тога, јер нисам писмен човек.

А кадија му опет рече исто и додаде, да је тако писмо лако научити, само неког да пита. Онај човек изађе, ал' сад се још брже врати и рече:

— Кадијо, је си ли пресудио :!

Кадија диже мараму, али у то приђе странац и узе брзо креду па написа:

„Да се обесиш, цар ти твој заповеда !“

И кад га је погледао страшно и љутито, кадија познаде цара и паде му мртвило на лице, па посрну на месту седећи. Онда цар лупи длановима, те уђоше његови оружани момци и однеше кадију.

Настас једва оде кући од страха, а кад дочека