Brastvo

904

поче и сам са собом да говори, да нешто у себи повлађује, или да се од нечега брани.

Једне вечери чу Настас говор више себе на доксату и познаде одмах глас газдин и његове жене. Прво му она рече: у

— Грехота је да тако чинимо, јер нисмо сироти, а Бог није послао глад, да се неко обогати, него да се свет опомене на своје грехе.

— Знам, вели газда, али ово, што сад шаљем, није за нашу земљу, него за туђу.

— Мене је мати учила, рече му жена, да је душа свуда душа, а знам и сама да је глад свуда глад.

— Твоја је мати била баба, као свака баба! Од куд је туђин све једно, као и свој:

Онда жена ућута.

Сутра дан виде Настас свога газду, где се сам привлачи великом амбару, и све се обзире, да га нико не види. На леђа упртио велику пуну врећу, па сам отвори врата и еручи врећу у жито. После изађе и остави празан џак на једно место и оде. Настас дође и загледа у мрве, што су још остале у врећи и виде да је то песак био. То га сневесели, и он већ хтеде отићи и рећи газди све што зна, али у тај час у самоћи, њему се учини да пред њим мину она баба и лепо чу глас, где му рече:

— Гледај, али ћути!

И Настас је гледао и ћутао. Сутра дан опет виде газду, како све онако исто уради и заболе га срце јаче но икад, али не рече ни речи.

После је п сам Настас с осталим момцима пунио велику галију тим житом, али нико осим њега не виде, да поред једног зрна жита, стоје увек два зрна песка.