Brastvo

206

Други дан дете умре. · У

Од тада се промени у тој кући све. Не чу се ни једна весела реч, нити се осећаше онакав живот, као пре, но се спустила мора на све, а највише на самога газду. Бежао је од свакога, а није смео сам да буде, а кад легне да се одмори, мало мало па запне руком и кида одело са себе, а виче промукло и загушено: „Скините ми песак са прсију, оће да ме удави!“ или „Дижите суво лишће са мене, 'оће да ме угуши!“ Па кад та уморног сан свлада тада као да ђуле са кантара падне, удари га по прсима, и он се тргне и јаукне, ил се по неки пут грохотом насмеје.

Све је Настас то гледао, а у себи само мислио, што ли то овај човек убаци у своју срећу онај трун сламе% Већ више није мислио на неправду, јер и сам виде да је сваки своје среће ковач. Док му једне ноћи дође у сну она баба, па рече:

— Пробуди се, Настасе, и устани! Све гледај и све види, али ћути!

Настас скочи из постеље, а јаш је била глува ноћ, и није се видело ништа до неколико звезда на небу. Иначе свугде тишина и мир, нити каквог гласа да то наруши, нити најмањег ветра да то уздрма. Настас изађе на врата и виде свога газду,. који се тога часа дигао из постеље, како се прикрада својим магазама, а у руци носи зипаљен угарак. И Настас се већ заборави, па хтеде да виче, али уз њега стаде баба и узе га за руку.

Газда лагано и обазриво приђе згради, а кад стиже до најнижег прозора (знао је Настас, да је ту све само суво лишће и шаша), пропе се на прсте и убаци ватру у кућу. Не потраја дуго, а пламен засија кроз прозоре и ватрени језици почеше да