Brastvo

207

куљају на еве стране. Одмах поче и праска и рушење, а кроз све то чује се газдин смех и речи:

— Запалићу те моријо, сагорећу те муко моја !

Већ се диже све живо у кући, диже се сва мала и сви гасе ватру велику и страшну, а сам газда гледа на све празним, великим очима, гледа па се грохотом смеје и показује руком, како неко гори, кога само он види.

Него се ватра није лако гасила, и све силе остадоше слабе да се угуши пламен, док зграда не пуче по среди, и у њеној средини засија жив жар од кога је јара била на све стране, да нико не смеде прићи ближе.

Тада газда викну безумно и страшно:

— Ха, ту ли си још! и раширеним рукама јурну у зграду, и тамо га дим и пламен дограбише.

Од свега имања остаде једна кућица чиста и недотакнута, и у њу се склони газдина бедна жена и оно једно дете.

Тада Настасу рече баба:

— Је си ли све видео : а

Он ману тужно главом да јесте.

— Је си ли видео ко је њему био крив:

— Он сам, рече Настас. Само те молим реци, шта ће бити с његовом женом и дететом '

— КЕ, Настасе, одговори баба, Срећа ће им прести пређу какву јој они даду, јер она не може ничији конац да мења, па ни њихов. Неће се ни њина жица изгубити, само ако је сами не прекину. Него ми још нисмо готови — и ту му опет дарну прстима очи, а кад он прогледа виде се у сред поља равна, крај велике воде једне, а близу једне мале колебе. Ништа ту није било, ни засађене баште, ни родног дрвета, до само она колеба, стара и мала. Онда му баба рече: