Brastvo

208

— Иди сад тамо, Настасе — и ту му показа колебу — све види, све памти, али ћути и знај, да ћу ти ја опет доћи ! |

Ње нестаде, а он пође колеби.

У]

Настас дође до колебе и лупи шаком на стара растова врата. Тада изађе млада жена сиротињски одевена, а на руци држи голишаво мушко дете. Настас виде у колеби још једно мало веће, где је узјахало на просту клупу и млати ногама, као да јаше.

Онда га жена упита шта ће, а Настас рече, како је странац, па је заишао, него пита има ли кога, да му покаже пута и да га на друм прави введе.

— Човек ми је послом отишао, рече жена, него ти хајде у кућу, па га причекај и питај, кад дође.

Настас уђе у колебу и седе на један зарубљен пањић, и поче гледати око себе. Шрво виде празне зидове, али чисте и облепљене; па после две постеље од дасака, напуњене свежом сламом и покривене са две поле платна чистог и опраног. И онда још једну дрвену полицу, на којој су наређани два три чанка од дрвета и више ништа, што би око зауставило. После му жена донесе црна хлеба и воде у тестији и понуди га тим.

У свему виде Настас да све од срца иде и да кућа и покућанство, и онај хлеб и она вода бејаху чисти и благословени, јер се први пут у животу осети задовољан и први залогај поједе слатко, а ни вино ни ракија не паде му слађе никад пре, као ова вода сада.