Brastvo

УРА ИМ 7.

210

После су сели сви за малу дрвену софру и поделили међу собом, што су имали. А кад вечераше, онда човек рече Настасу: |

— Брате,у нашој се кући пева, и да ли ти неће што сметати, ако ниси навикао

Настас рече, како неће а у себи је опет мислио, има ли код Среће мекше пређе од њихове. После су певали сви, и песма се весело орила међу она четири празна зида, под оним кровом од дасака.

Него домаћин примети да је Настас замишљен и невесео, па га упита:

— Странче, а што си тако тужан; Шта ти је мало у кући било, или те је који увредио од нас '

— Не, Бога ми, рече Настас. Него бих те питао нешто, али се бојим да те не увредим.

— Нећеш, брате, а питај слободно.

Онда га Настас упита :

— Је сте ли увек овако весели, као сада !

— Јесмо увек !

— Јесте ли увек овако сироти били, као сада '

Домаћин га погледа зачуђено :

— А зар смо ми сироти•! Богу хвала да је, ал' све ово што видиш овде, то је његово па наше.

— Ова колебица ' ! упита Настае и показа руком на слеме.

— Тај град !

— И ово овде: опет рече Настас и показа,

„ствари око себе.

— То богаство !

— И ви сте сви с тим задовољни :;

— А зашто да нисмо Нама је хлеба Бог дао да живимо, нека му је хвала! Наше нас слеме брани и заклања од злога времена, нека му је хвала. Наше

је здравље срећа наша, а видиш поред ове ватре