Brastvo

212

је узео, да је њеном газди дам, али мучи ме нешто, што ни сам незнам шта је. Осећам да ме ово злато притискује. Да ли је све оно стечено правдом, не знам, али моје знам да није. Странче, буди ми пријатељ и узми кесу, да је собем понесеш, и распитај и нађи, ако можеш, чија је, па је дај, а ако не нађеш њеног газду, подај сакатом или слепом, нека први златом ходи, кад не може ногама, или нека други златом види, кад не може очима. Хоћеш ли

— Хоћу, рече Настас и прими кесу.

— И још те молим, не казуј мојима ништа, јер ће им бити жао, што ја једне ноћи нисам спавао.

Настас рече да неће.

Кад је сутра Настас поранио и кад му је домаћин пут показао, створи се она баба пред њим, па рече:

— Је си л' све видео, Настасе '

— Јесам !

— И све упамтио '

— Јесам !

— А дај ми сад ту кесу, да је дам чија је.

Настас јој даде, а баба онда рече:

— Памти еве, Настасе! и опет му превуче руком по очима, а кад он опет прогледа, виде се у своме селу и своме малом дрвеном дућану.

УП

Чудили се сељани што им се Настае налбантин толико успавао једнога дана. Легао је у суботу у вече, па се у недељу пред мрак пробудио. И сад га ето видеше, да је и живи здрав и — веселији. А Настас види, да је све то сан био, али ни сам не зна зашто, рекао би опет да није сан. Видео је срећу, видео је пређу, видео је кадију и трговца