Brastvo

213

и сретног спромаха, па ево где се осећа, да није више онако сам и тужан и осећа да и у његовом срцу има места за свако добро. Он је сад видео све своје људе и међу њима не угледа неправду, него како сваки собом даје своју пређу Срећи, да судбину преде.

Сутра дан поче свој посао, и он му пође весело, јер чекић удараше јасно и брзо, а ни један во није мукнуо, кад га је поткивао.

Ради Настас, а у себи мисли:

— Ајде, воко, миран буди, јер и ти дајеш своју пређу Срећи, да је преде, као и остали, као и ја сам!

А кад посао сврши, те седе да се одмори, не погледа више тужно у празан свет, нити му небо · плакаше као некад, него угледа, где сваки своју срећу кује и како разнобојне кануре падају Срећи у „Зеленој букви“, а она их редом узима, намешта их на преслицу и преде им конац златним вретеном, па као што је и некад видео, или јој кане који пут бисерна суза, или се осмехне, кад је остави.

Па онда виде, где прође друмом пијани Стаменко. — Право каже Срећа, рече Настас сам у себи, како ће му пређа бити мека, кад је носи оним ногама и спрема оним рукама.

А кад угледа Трифуна, како журно иде на посао и граби дан, да што уради, рече у себи:

— И мора да му је пређа свилена, јер су му и ноге хитре и руке вредне.

Прошло је много од онда, кад се Настас пробудио у недељу пред мрак, а легао у суботу у вече. Нико незна шта је с њим било, ни где је он био.