Brastvo

вом, удесе се баш на климентску засједу близу р. Таре, те ту оба изгубе главе. То се мјесто од тада прозвало Црним Валом. Кад Богић нађе на путу љешеве, познаде своје синове и несуђене снахе поврати натраг, у род. Једна народна пјесмица о томе вели овако:

У Богића у Морачанина,

У њега се три весеља граде:

Шћер удаје а два жени сина.

Весеље му у жалост пануло:

Обадва му погибоше сина,

Погибоше Тари валовитој;

Двије снахе у род повратио,

Милу шћерцу дивно испратио — и т. д.

Морача је тада потпадала под власт Оногошта (данашњег Никшића); али је Богић био као поглавица Мораче. Заповједник Оногошта, Штикоје, дође у Морачу, у Ђурђевину, у старосједиоца Сандића, који је баш тада славио своје крсно име, дан св. мученика Срђа (Срђев-дан). Штикоје је био као гост Сандићу,.и том приликом учини зулум једној женској, па, бојећи се за себе злих посљедица, утече из Ђурђевине. Дознавши ово Богић, који је тада био већ јако остарао, покупи малу четицу људи, пође у манастир иту нађе зулумћара Штикоја с друштвом, који и ту бијаху зулум учинили: приморали женске, да пред њима коло играју. Богић се бијаше договорио с друштвом, да не нападају, док се он не прихвати руком за десни брк, а.то нек им буде знак за нападај на зулумћаре. У томе Штикоје запјева: „Слатка ти је жута крушка жутица, жутица!“ — На које му Богићев син, Добрија, одговори: „Могла би ти засјести, засјести!“ Чим ово примјети Богић, помисли да већ нападу чекања нема и дадне друштву уговорени