Brastvo

220

се током неколико десетина година јако умножило уопште морачко становништво.

Већ при крају ХУ. вијека почну се Турци примицати морачким границама. И ако су тада изгубиле биле своју слободу све српске земље, осим данашња Црна Гора, Морача је још независна бпла од Турака, а стајала је уз Црну Гору, и ако је била као саставни дио Херцеговине. Турци, пошто присвоје себи околне градове, Колашин и Никшић, почну завидним оком гледати ову шаку Морачана, који им с те стране на путу стајаху, те им спречаваху пролазак к Црној Гори и отежаваху посвојење њезино. За то науме Турди и ту препреку савладати и њихову светињу, манастир Морачу, разорити, јер тврдо увјерени бијаху, да Морачани и остали Херцеговци, окупљени код овог манастира, постају духом снажнији и већи бранитељи крста, слободе п домовине. Од прилике, у почетку ХУЛ. вијека ударе Турци на Морачу са двије стране: Турци Колашинци ударе на Доњу Морачу, а Турци Никшићи на Горњу Морачу. Колашински Турци продру низа стрмене стране к ријеци Морачи и допру до манастира. Доњо-морачани видећи да се не могу борити са толиком свилом, нити да им могу одољети, уклоне се с пута, а калуђери оставе манастир и понесу сеобом нешто од црквених ствари. Турци опустоше манастир, скину с њега оловни кров, запале га, украсе изразбијају и понесу из њих све, што су нашли. Народно предање вели, да су Турци тада шћели, да одвале поклопац са гробнице, која се налази с десне стране унутра у манастиру, па сукнуо пламен из гроба, те се поплаше Турци и побјегну из манастира на врат на нос, и да су са Светигоре, високог обронка Мораче, падали у ријеку. Сувише, прича се, да се тој