Brastvo

228

Морачу, ђе Морачане нађе на окупу. Морачани бијаху јако ожалошћени том приликом, јер бијаху Турци убили једнога рођака Радула кнеза Радовића; сувише, бијаху озлојеђени, што им пријећаше очигледна пропаст под влашћу Турака. Мијат је имао ту у манастиру свог рођака, калуђера Никодима, те се стане с њим, с архимандритом Шундићем и с кнезом Радулом договарати, како би се Морача дитла на оружје против Турака. Па замоле архимандрита Шундића, да ријечима обадри народни дух и да Морачане пострекне на устанак. Архимандрит то радо послуша и 15. августа, кад се бијаше слегао силни народ код манастира, пзговори народу неколико ријечи, у којима изнесе црно стање Морачана, прорицајући, шта ће с њима бити унапријед, ако се на вријеме не отресу турског јарма; па заврши евој говор ријечима: „Устајте против њих! Ја сам први њихов одметник и противник, а ко ми је друг, нек се каже!“ На ове ријечи рече Мијат: „Ја сам ти друг с Горњо-Морачанима“, а кнез Радуле викне: „И ја са ДоњоМорачанима“. Пошто се завјерише, Мијат поведе кнеза Радула и Доњо-морачане на Градиште на трговину Амета барјактара, којега он бијаше убио. Тамо се удруже с њима и Горњо-морачани, пођу на Градиште и плијене велику стоку, па је доћерају у Горњу Морачу; и тако удружени, опет пођу у Бијелу,ђе плијене трговину Њугареву из Никшића пи неколико чобана посијеку. Ту стоку дојаве у Горњу Морачу, смијешају је с оном првом и подијеле је по војницима у знак, да су устали на Турке.

Иза тога дизали су Морачани чете, те су пљењивали Турке и убијали их, ђе су их год стизали; за то Турци гледаху, како би им се осветили. е-