Brastvo

232

муку. Бегу се допадне Минин предлог и ни мало не сумњаше о превари, а још мање елућаше о каквом злу, те узјаше коња и брже боље пође пут манастира. Мина иђаше пјешке пред коњем, али пошто измакну и дођу на брежуљак Ластирицу, Мина се приустави, као да приобује опанке, а бег проћера коња. У томе Мина извади двије кумбуре, | опали их на бега и убије га на мјесто, посијече му главу, узме му коња и сађе у манастир. Ту нађе евоје друштво, које га дочека раширеним рукама, као витеза и јунака, који уби највећег крвника Мораче. Одатле пође Мина и Мијат, праћени Реџом, и дођу на „Јасеновође их чекаху Ровчани. Кад виђеше Ровчани главу Асан-бегову, истуре шемлук из пушака. Од ове пуцњаве пробуде се Турци на Рајичевинама, па кад виђеше, да им нема бега и Мине, досјете се јаду, узбуне се и побјегну из Рајичевина, а пропрате их нека морачка братства до у село Равни. Кад Рављани разумију за учињено зло, препадну се, да ће и њих какво зло с овога снаћи, пошто су најближи Колашину, за то ударе на Радовиће уз припомоћ неких братственика Морачана. Радовићи се затворе у једну кулу Радовића, да се одатле бране; али за дуго нијесу шћели пуцати на своју, тобож браћу, док им почеше кров с куће обаљивати. Тада почеше пуцати на нападаче, те их одбију. Рављани понесу собом тијело бегово, донесу га у Равни, предаду га Турцима и испрате их пут Колашина. „Анђељија, шћер кнеза Рашка Радовића, била се заљубила у колашинског диздара, те се бијаше потурчила и добила име Ајкуна, па узела овога диздара. Чим она дочује за смрт Асанбега, отвори тамницу и пушти оних дванаест Морачана, који су били у тајству ту у Колашину, и рече им: „бјежите, е је погинуо Асан-бег у Мо-