Brastvo

233

рачи!“ Они побјегну из Колашина преко планине п здраво дођу у Морачу. Мину и Мијата испрате Ровчани преко Жупе, те дођу на Цетиње владици Џетра и донесу Асан-бегову главу. Владика их весело и љубазно прими, дајући им афериме, па Мину благослови, као негда и његова оца, Радула, постави га за морачког војводу, одликује га златном медаљом руског Императора Петра [., дадне му "подоста новаца и: потврди му епахилук у Горњој Морачи, који је био поклонио његову оцу. Тог истог пута владика именује и Мијата за сердара, благослови га и награди новчано.

Прије овог знаменитог догађаја, кад је Херцеговина опет остала турска 1791. г., науме Тредјешани, да се преселе из Горње Мораче у Русију. "да то 1794. г. пошљу у Русију архимандрита Шундића п сердара Мину Лазаревића, да моле руског цара, да им се допусти преселити се тамо. Њих је бпо препоручио Митрополит Петар 1., али руска царица Ккатарина одложи им ову молбу из политичких узрока, а њих награди не само новчано, нето п орденима, и препоручи их Митрополиту црногорском. Иза тога 'Требјешани проживе у Морачи још једну годину, али видећи, да немају ни од кога помоћи, кријући од владике, пошљу сердара Мину у Русију 1496. г., да моли, да се тамо преселе не само Требјешани, но и многа околна племена. Цар Павле 1. усвоји њихову молбу, и упути своје писмо Херцеговцима, који живе у Морачама, Никшшћима, Требјетанима, Кучима, Пиперима, Пивљанима, Дробњацима, Граховљанима, Бањанима, Ровчанима, Горњо- и Доњо-морачанима и Бјелопавлићима, да се слободно могу селити у Русију. Чим се поврати сердар Мина, спреме се 200 Фамилија за пут; али их од тога одврати владика, бојећи се,