Brastvo

> „ "ди

се од оног времена зове „Рузмирова бара“ и ту га убише.

Пошто је углављен мир између Аустрије и Турске, Срби су већ већином отишли сваки својој кући, и почели радити домаће послове. Уговором било је опроштено свима. који су учествовали у рату. Глигорије је продужио и даље трговину, на који рад имао је и бурунтију од паше београдског. Трговао је по: Ваљевској, Шабачкој, Рудничкој и Ужичкој нахији, а највише по Подгорини, Рађевини и око Сокола.

После смрти кнеза Ранка из Свилеуве, Глигорије пође у Шумадију, да лучи овнове. Са собом је повео и свога брата Мијаила, кога је, пре тога, послао био у Рачу Хаџи Мелентију, на неки договор. Хаџи Мелентије му да нека писма да преда неким људима у Шумадији. Дахије су већ биле заузеле београдски град, и удавили Хаџи МустаФу. У крагујевачком округу, а у селу Врбици, дахијски људи ухвате оба Недића. Нађу код Мијаила неко писмо. Због тога писма вежу их обојицу, отерају у Београд и предаду их Дахијама. Дахије их затворе у „Небојшу Кулу“, одакле су их мислили ускоро извести на Калемегдан и погубити. Чује то њихова мати Неда. Одмах узме Глигоријеву бурунтију, и дође у Београд. Када је дошла у Београд, оде Аганлији у град, стане га молити, да јој пусти синове, који нису никакви хајдуци, већ поштени трговци, и да су због трговине отишли у Шумадију. Аганлија јој осорљиво рече: „Ми поштене. људе и не апсимо, већ само хајдуке и њихове јатаке, а они нису ништа друго до то“. Баба Неда почне му се правдати, да они нису хајдуци, ни јатаци, већ да су трговци, а за доказ извади бурунтију из недара и предаде је Аганлији. Аганлија кад