Brastvo

256

вели — 15 дана, како није окушао врућа хлеба. Жена, када га виде онако гола, (у гаћама, кошуљи и капи; а свитњаком се опасао) повиче му: „Ни моји радини не једу врућа хлеба, а то ли којекакви скитачи“. За тим га упита одакле иде. „Ја идем из Београда, терао сам трговачке овнове, па ми не хтедоше платити, а код себе немам ни маријаша“. Кад он рече, да иде из Београда, она га упита: „Бога ти када си из Београда, јеси ли чуо што за оне псе Недиће“. „Прекјуче су им, обојици, живим зубе повадили, па их после повешаше“, одговори јој Мијаило. „Тешто, тешто, џукеле једне, од њих ни цар у Стамболу не може бити миран“. Пошто је то сазнала, изнела је пред њега једну крајку тврде проје. Мијаило јој не хтеде ни то примити, већ оде даље.

Путујући кроз Бањане, сретне на путу једног човека, који је био пошао да нахрани свиње. У зобници је носио кукуруза. Када су се срели, упита га онај сељак од куда иде. Он му рече, да иде из Београда. „Да ли си чуо што, брате, за Недиће:“. Мијаило му одговори, као и баби. Сељак повика: „Еј, Алекса, просто ти не било, што не хтеде ударити нарез на народ, да откупимо онакве људе, већ на правди изгибоше! Кад они изгибоше, ми нећемо никад прогледати очима“. Мијаило кад чу те речи, загледа се боље у њега, па му онда рече: „Ако је тврда вера, ја ћу ти сад нешто казати“. Сељак му одговори: „Тврђа од камена“. Он му онда исприча све, шта је са њим и Глигоријем било. Сељак га одведе кући, обуче га, обује, и да му нешто од оружја. Пошто су се мало почастили, крене се Мијаило кући у Осечину.

Када је дошао у село, кући није емео доћи, бојећи се да га Турци већ не чекају код куће,