Brastvo

259

да дође да га избави. Стражар то јави војводи. Војвода га одмах позва себи и рече му: „а што се ти, дете, не кажеш чији си“. Пошто му је Јован све испричао, одакле иде, где је био, и како је чуо за оца и чичу, војвода га одмах пусти са пратиоцем кући у Осечину. Кући је дошао у очи Тројица 1804. г.

Глигорије, чим се вратио из Сарајева, нашао је своју браћу у Церу. Са њима је нашао и Глигорија Младеновића, хајдука из Кошаља. У скоро су скупили чету, која није била никада мања од 25 друга. Харамбаша тој чети био је Глигорије Недић. Са својом четом четовао је по Поцерини, Јадру, Рађевини, Подгорини Ваљевској, а машали су сени до под сами Соко. Свуда су задавали страх Турцима. Туци су четама нападали на њих, и свагда су били надбијени.

За време свога хајдуковања, само су два пут претрпели од турске потере, и то први пут у селу Коњуши (Рађевина). Турци из Крупња дознаду, да су они у Коњуши. Мула-ага, из Крупња, крене се са четом, да их или побије или похвата. Недићи опазе потеру, побегну у шуму. Турци их у шуми опколе и почну се пушкарати. Тукли су се четири дана. Њих је било свега десет. Три су им друга погинула. Хране им је нестало. Воде на оном брду нису ни имали. Јели су восак, да би глад утолили; а барут су лизали, да би жеђ загасили. Најпосле њих “ прогурају се кроз Турке и побегну Церу. Ту су убили седам Турака из потере, а и своја су три друга изгубили. То је било у зиму. Бежећи Церу, Турци су их вијали по трагу. Кад су били на једном вису у Церу, опазе Турску потеру. МиЈаило ће рећи Глигорију: „Хоћу, Глишо, један пут да скочим, по овоме снегу, нека виде Турци, када

17"