Brastvo

261

Хајдуковање су продужили све до Фебруара 1304. г. Има ли су и свој барјак (заставу), који је до скора чуван у осечанској цркви, па је одатле пренесен у Чокешину, где им је споменик подигнут и освећен (7. октобра 1890.).

Године 1804., чим су чули да су погинули кнежеви, Алекса и Бирчанин, и да се искупља војска на Бранковичком вису, пошли су и они у ту дружину. У путу су чули, да је отишао Јаков у Свилеуву, да пресретне Турке, који су били опколили кућу попа Луке, одмах су се са својом четом упутили тамо, и помогли Јакову, те је са Гомилице у Свилеуви разбио Турке. (Мемоари П. М. Нен. стр. 84.).

Глигорије је за све време свога живота, а у друштву са браћом и Ћурчијом, бпо под командом „Јакова Ненадовића. Исте (1504. године на Лазареву Суботу, када је Мула Ножина са великом војском ударио од Љешнице к Шапцу, Глигорије је са својом браћом и дружином био код манастира Чокешине. Јаков и Ћурчија били су у завади. Ћурчија је предлагао, да из планине дочекају Турке, а Јаков, да се затворе у манастир, па из манастира да их дочекају. Недићи нису пристали ни на један предлог, већ су предложили, да се изађе на отворено поље, па ту да се дочекају Турци. Неумрли Вишњић, тај њихов ратни савет и битку пева овако:

„Ал' беседе два брата Недића:

» „Чича Јашо, што си полудио! Ми нијесмо једне женске главе, Под затвором женски да помремо, Џа да црккву крвљу обојимо,

Да костима цркву потрусимо; Већ хајдуци убојни јунаци,