Brastvo

263

Ев' у дану пуно седам сата, Ал' Недићи рана допануше, Пребише им Турци обојици,

Из пушака, ноге до кољена, Оба сјела један до другога,

Они вичу реко 6' вино пију, Око себе Србадију храбре, Пушке пуне, на Турке бадају. Ђе је срећа, ту је и несрећа. У Недића нестаде џебане,

А не могу на ноге устати,

Да потраже по друштву Фишека, Већ из гласа сташе дозиватип:

„ » О дружино, браћо Србадио! Није ли се у ког догодило,

Ја фишека, да нама докучи, Празне су нам пушке у рукама; У кога се фФишек догодио,

За Фишек му ево жути дукат. Ако му се и то мало чини,

За Фишек му ево двест' дуката. Доста злата, ал џебане нема !<“ Сташе викат један до другога. Ни у једног није се десило,

А то турски штиуни дочуше, Отрчаше Турцима казаше,

Да ] Србима нестало џебане. Кад то чуше до два серашћера, Ножин-ага, и с њим Дервиш-ага, Од појаса сабље повадише,

Из далека Турке повратише,

И на силу Турке натераше: „„Јала кардаш, јуриш на душмана, У душмана нестало џебане!““ Кад ли, болан, Турци јалакнуше,