Brastvo

265

дед, да пробамо.“ Тада му одмери од једне танке трешње 800 корака, и повиче му: „Удри, попе, у ону трешњу, па ако је погодиш, моћи ћеш ићи с нама.“ Поп нанишани и погоди по сред трешње. (Ова трешња и данас је у животу, и налази се у имању потомака поп-Спасојевих). На Чокешини потинуо је и овај поп.

У овоме боју на Чокешини погинули су: Глигорије и Јанко Недићи, а не Дамјан, као што је пок. Прота у Мемоарима забележио. Недићи нису имали брата Дамјана. Дамјан Кутиманац (из Котешице — Кутешице) био им је сестрић; а тако исто и Дамјановић Панто из Лесковица. Мијаило Недић, у почетку саме битке на Чокешини, био је тешко рањен. Брат њихов Димитрије није ни био на Чо-

кешичзи, јер је још у почетку 1804 г. умро код

куће од куге. Спасоје није ни био на Чокешини.

После смрти Глигоријеве и Јанкове, Мијаило је био одређен да мотри на Турке Сокољане и Бошњаке у овоме крају око Влашића, а Милић Кедић око Медведника и Повлена. Био је у свима скоро бојевима на овоме крају међу првим борцима. Особито је се одликовао на Братачићу 1806. год., када је Хаџи-бег био прешао Дрину и упутио се к Ваљеву. (Види Мемоаре П. М. Нен, стр. 149.—207.).

Мијаило Недић и Милић Кедић били су као предстража на овоме крају, и чували су народ од Турака. Турци, а особито Сокољани, чешће су нападали на поједина села у Ваљевској и Подринској нахији, робље робили и одводили у Соко; али никад нису олако прошли. Милић и Мијаило били су непрестано на опрезу и дочекивали их, а јуначки одбијали. Ну, поред све опрезности, дешавало је се и елучајева, да су Турци по неколико душа робили, и водили у Соко. Тако деси се овај случај: Милић