Brastvo

270

Ако оћеш лице, ако оћеш стас, глас, — све му је било једно према другоме...

И кад букну устанак у Херцеговини, те кад пођох и ја, пођоше и они обојица са мном.

Сви смо били са попом Богданом Зимоњићем.

— Нећемо се никако растављати, — вели мени Стојан.

— Нећемо.

— Ја немам овђе бољег знанца од тебе.

— Ни ја.

Ја се тада окренух Милошу.

— Е, соколе, да те сад видим!

— Па виђећеш.

— Немој само да се препанеш, јер, душе ми, није лако кад зазује куршуми око ушију.

— Не бој се ти.

На томе емо и евршили..........

До неколико дана, била је битка на МураТОВИЦИ. Били смо се крвнички, па у ономе тутњу не знам, ни како се сврши, него знам само то, да је од нашијех било доста мртвих и рањених.

Ја сам одмах потражио Стојана, јер ми у боју бијаше измак'о из очију.

И једва га нађох.

Био је близу војводе.

— Зар си жив; — запита ме. — ив, а зар и ти“ — Ево и ја.

— Баш. данас покољ, а: — Покољ богме.

У исти час наљезе Јован Бошковић, — а и он је од нашега села.