Brastvo
270
Ако оћеш лице, ако оћеш стас, глас, — све му је било једно према другоме...
И кад букну устанак у Херцеговини, те кад пођох и ја, пођоше и они обојица са мном.
Сви смо били са попом Богданом Зимоњићем.
— Нећемо се никако растављати, — вели мени Стојан.
— Нећемо.
— Ја немам овђе бољег знанца од тебе.
— Ни ја.
Ја се тада окренух Милошу.
— Е, соколе, да те сад видим!
— Па виђећеш.
— Немој само да се препанеш, јер, душе ми, није лако кад зазује куршуми око ушију.
— Не бој се ти.
На томе емо и евршили..........
До неколико дана, била је битка на МураТОВИЦИ. Били смо се крвнички, па у ономе тутњу не знам, ни како се сврши, него знам само то, да је од нашијех било доста мртвих и рањених.
Ја сам одмах потражио Стојана, јер ми у боју бијаше измак'о из очију.
И једва га нађох.
Био је близу војводе.
— Зар си жив; — запита ме. — ив, а зар и ти“ — Ево и ја.
— Баш. данас покољ, а: — Покољ богме.
У исти час наљезе Јован Бошковић, — а и он је од нашега села.