Brastvo

— Вала те осрамоти Милош, — рече.

Стојан поцрвени.

— Милош"

— Ја.

— А шта је урадио:

— Побјег'о је при првој ватри.

Стојан јекну:

— Ама је ли истина '

— Истина, — рече Јован и оде.

А Стојан се довати једном руком за прси, па шкрипну зубима.

— "Бе је погановић' — цикну па полети.

— Не, кумим те Богом, — викнух ја, те га уватих за руку.

Он се отрже.

— Убићу га, — викну, — зар да ми због њега образ црвени пред људима '

— Остави, чојече, — рекох ја опет.

Док однекуда бахну Милош.

— Ха ту си! — цикну Стојан, — па извади малу пушку.

— Не! — викнух ја, па га ухватих за руку

и пушка пуче у вис.

Он ме равјарено погледа:

— С очију! И тебе ћу убит' !

Милош бијаше преблиједио ко крпа, па не може ријечи проговорит'.

— Уби ме, — рекох Стојану, — али њега сад остави. Млад је, а ово је први пут.

— А чу ли ти, како ми се Јован подругну :

— Па нек: се руга. Ја знам, да ће ти Милош опет образ освјетлати.

Сад и Милош приступи: