Brastvo
— Вала те осрамоти Милош, — рече.
Стојан поцрвени.
— Милош"
— Ја.
— А шта је урадио:
— Побјег'о је при првој ватри.
Стојан јекну:
— Ама је ли истина '
— Истина, — рече Јован и оде.
А Стојан се довати једном руком за прси, па шкрипну зубима.
— "Бе је погановић' — цикну па полети.
— Не, кумим те Богом, — викнух ја, те га уватих за руку.
Он се отрже.
— Убићу га, — викну, — зар да ми због њега образ црвени пред људима '
— Остави, чојече, — рекох ја опет.
Док однекуда бахну Милош.
— Ха ту си! — цикну Стојан, — па извади малу пушку.
— Не! — викнух ја, па га ухватих за руку
и пушка пуче у вис.
Он ме равјарено погледа:
— С очију! И тебе ћу убит' !
Милош бијаше преблиједио ко крпа, па не може ријечи проговорит'.
— Уби ме, — рекох Стојану, — али њега сад остави. Млад је, а ово је први пут.
— А чу ли ти, како ми се Јован подругну :
— Па нек: се руга. Ја знам, да ће ти Милош опет образ освјетлати.
Сад и Милош приступи: