Brastvo

196

Будући да је велика индустрија (бродоградилиште (ап Павићи, љуштиона пиринча и творница шкроба, рафинерија петролеја, творница уља од билинскога сјемења, творница тканина, творница папира, творница кемикалија) требала за свој успјешнији развитак у обилној мјери државних погодности, бјеше она до слома монархије поглавито у рукама великих маџарских банака, а тако је било и с већим дијелом јавних складишта (магазина) на обали као и с неким паробродарским друштвима. Но сада ће се послије Рапала ствар окренути, па нам је дужност да припазимо, да маџарски капитал не замијени талијански, јер према изјавама равнатеља наших новчаних завода, наш би југословенски капитал био потпуно врстан, да безодвлачно преузме улогу водиљу у свим оним поменутим подузећима. Стога треба да наша влада с ријечком владом и у тим пословима утаначи повољан споразум, па ако баш не за овај критични час, оно за скору будућност, јер Ријека ће и сувише брзо осјетити, да без Југославије никако не може да живи.

Главне гране ријечке трговине бијаху трговина дрвом и вином. Обје ове гране бијаху понајвише у рукама Југословена све до октобра 1918. Од 27 великих трговина дрвом, наиме шеснаест их бјеше југословенских, док су остале припадале поглавито Маџарима, а најмање њих Талијанима. Још повољнији размјер по нас бјеше код трговине вина, јер је ова била готово без изузетка у рукама Далматинаца и Истрана, махом наших људи. Најбогатије далматинске фирме бијаху заступане у винској трговини на Ријеци. Исто тако подржаваху на Ријеци и трговину стоком те месарски обрт искључиво наши људи, навлаш они хрватскога околиша: Грсата, Подвежице и Драге. Ова је важна грана економскога живота била управо основ опћинскога порезнога система на Ријеци, куда се стока добављала поглавито копненим путем са сајмова из Беловара, Карловца и св. Кузме, а донекле и морем из Хрватскога Приморја (год. 1913. : 1038 говеда, 2088 ситне марве, 272 свиње), па из Далмације и острва (год. 1913.: 142 говеда, 3419 ситне марве, оваца, јагањаца, коза и козлића). Будући да Италија мора месо, потребно за своју прехрану, да увози, нема сумње, да ће утом послу Ријека и надаље бити потпунома зависна од свога југословенскога залеђа.

Ни промет странаца није без важности. Из статис-тичких података «Угарско-Хрвашскога паробродарскога друшшва» произлази, да је то друштво г. 1913. довезло из Хрватскога Приморја, Истре, острва и Далмације 7253.257 путника, а извезло у те исте крајеве 762.625 њих. Све је то у првом реду наш народ, који је оживљавао ријечку _ пијацу, а бит ће ту и приличан број гостију наших купа-