Brastvo

199

које нема никаке везе с римским, па ни с романским средовјечним животом.1)

Међутим године 1281., Ријека није више била на хрватском политичком територију, јер се још 1139. тај крај спомиње као власништво кнезова од Девина (Ошпо крај Трста), дакле он је тада био саставни дио војводине Корушке, с којом је Хрватска граничила у ХИ вијеку на Рјечини код данашњега Сушака и Трсата. Кад и зашто се збила ова промјена, или другим ријечима, кад и како је Хрватска изгубила териториј од Рјечине до Раше, тога не

знамо, јер нам фале хисторијски подаци. Одсада — одХиИ вијека даље — све до године 17/76., ријечки се териториј

заједно с Ријеком није више повратио Хрватској, осим можда за кратко вријеме у ХЈУ вијеку, кад је између 1337. до 1365. Ријека била у власти кнезова Франкопана, што још увијек не мора да значи, да је Ријека тада била и државо-правно дио политичкога територија Хрватске. Међутим већ 1467. прелази она тестаментом последњих јој господара грофова МаШзее у посјед цара Фридрика Ш, односно у привашни посјед фамилије Хабсбуршке, па јој и остаде све до 1776.

У доба Хабсбуршкога господства постаде Ријека за-

" себном полишичком аутономном облашћу, којом је у име

владарево управљао градски капешан, а кад је бечки двор 1670. заплијенио још и пространа приморска добра Зринско-Франкопанска, образова од свега Приморја, од Соче и Трста до Сења и Бага, засебну политичко-административну област звану Аустријско Приморје, у којој је Ријека била од 1712. даље слободна лука, попут Трста, чији јој је узор вазда љубоморно лебдио пред очима, дакле Ријека бјеше град с посве аџшономном градском управом; но држава у држави, с правом самоодређења, није никад била, ни прије тога времена, ни послије.

Али поред свега тога, што Ријека кроз толико стољећа није била у непосредној политичкој вези с Хрватском, она је ипак показивала чисто хрватски етнички значај, То доказују не само небројена хрватска презимена њезиних јавних званичника, учуваних у големој маси градских исправа од ХГУ вијека напријед, него навлаш веома значајна чињеница, да се ријечка католичка парохија и онамошњи Каптол с многобројним клером — премда су потпадали под бискупију у млетачкој Поли (у Истри) — служио поглавито глаголским писменима и словенским лиштургијским књигама. Што више, Ријечани су кроз више деценија ХМ] и ХУП вијека водили огорчену и устрајну борбу за тај

1) Кад су Талијани и Талијанаши у најновије доба доказивали, · _ да је Ријека стара римска колонија, односно средовјечна романска __њезина насљедница, онда су дајбуди — неозбиљни. РА, дива

Грефљу „- «