Brastvo

а | 201

најбоље, да им она учини. На тај позив одговоре Ријечани представком од 17. јуна 1777., у којој изразише жељу, «нека буде Ријека придржана и ушјеловљена (инкорпорирана) свешој круни краљевине Угарске онако, како су шо и остале придружене чести и покрајине» и поврх тог: још, да се на Ријеци образује засебних бискупија, и то тако, да се Ријека прије свега откине од поланске бискупије — којој је тада припадала, како сам већ казао. — па да се потом буди уздигне ријечки архидиаконат на ту част, буди да се пренесе бискупија из Пазина на Ријеку, што би се најлакше дало тако провести, ако се Пазинска грофовија откупи и приклопи жупанији северинској.2 Овим предлозима хтједе Ријека очито да истакне, да тражи и жели за себе да има засебну аутономију, тако да она буде нешто засебнога у опсегу земаља круне св. Стјепана, то јест, да поред уже Угарске, онда Ердеља (који тада још није био саставни дио Угарске) и Хрватске са Славонијом, и она фунгира као полишичка јединица. Разумије се, у то

је доба «гедпит Нипдатлае» тек један државо-правни појам,

управо неке руке савез народа, а не оно, што је био у ХАХ вијеку, наиме национални «Мадуагогхгад». Стога није Ријека тада ни помишљала, да подједно буде и екскорпорирана из хрвашскога полишичкога шеришорија, бива да она више не буде хрвашски град, јер не само, што је одмах послије поменутога рјешења Марије Терезије подвргнута у политичко-административним пословима хрвашској влади у Загребу, а тако и у судскима хрватскому , загребачкому банскому столу (ађша ђЂапаћ5), а у школскима хрватском загребачком врховном школском равнатељу (зпрелог геоиз зфФогшт ег гећојагшп Фтестог), већ она је сама — а то је зацијело најважније — на све те уредбе јавила 4. нов. 17/7. хрватској влади у Загреб, како се радује, што јој је подчињена, јер је у њој нашла праву мајку и најбрижнију заштишницу, чијој се милости препоруча. Било је стога управо по предлогу хрватске владе, а не само по жељи Ријечана, кад је Марија Терезија 23. априла 1779. издала рјешење, којим бјеше одређена она замишљена засебна аутономија ријечка, а у којем је краљица дословно опетовала ријечи из предлога хрвашске владе, наиме: «Нека се град Ријека с кошаром и надаље сматра као додијељено п свешој круни краљевине Угарске придружено тијело (зераганшп засгае гездт Нипоалае сотопае адпехшп согриз), па да се ни на који начин не мијеша с другим котаром бакарским, који је одувијек при-

2 Ријека остаде под поланском бискупијом све до год. 1787., кад би приклопљена сењској, разумије се, као град хрватскога приморја.