Brastvo

202

падао Хрватској». Према томе дакле сасвим је јасно, да је и хрватска влада ишла за тим, да се Ријека одликује неким засебним аџшономним положајем.

Међутим управо око тога времена докине Марија Терезија на жељу хрватскога високога племства засебну самосталну Краљевску владу (тедштп сопзшп сгоансшп), пак на тај начин заправо подврже краљевину Хрватску, први пуџша од вијекова, краљевини Угарској и њезиној влади (30. јула 1779.) Посљедица тога неуставнога акта Марије Терезије бјеше, да је сада и Ријека привремено дошла под угарску владу у полишичко-административним пословима, док је у судским и школским остала и даље подвргнута хрватском банском столу и врховном школском равнатељству у Загребу. С тим у вези узе се сада стварати код Маџара теорија, као да је Ријека рјешењем царичиним од 23. априла 1779. непосредно инкорпорирана краљевини Угарској, или боље рећи, да је дана маџарском народу као дар и подједно откинута од Хрватске. Ова теорија добила је временом снажну потпору још и у томе, што је 1787. цар Јосип П — син и насљедник Марије Терезије (1 1780.) — укинуо жупанију северинску, а источни јој дио, заједно с Горским Котаром, припојио жупанији загребачкој, а од свега преосталога Приморја, од Ријеке до Сења, образовао као засебну политичко-административну област Угарско Приморје (ТлПогаје Нипоамсштп). Скоро потом хрватско племство заплашено централистичким и германизаторним тежњама бечкога двора, а навлаш цара Јосипа П (+ у фебр. 1790.) закључи само на сабору у Загребу (у мају 1790.), да се на угарском сабору у Пожу ну има узакониши овисност и подрвженост хрватске управе угарској влади; Хрвати су дакле сами сада потврдили на свом сабору усшавним актом оно, што је Марија Терезија још 1779. створила неуставним декретом.

Поред свих тих судбоносних политичких промјена, Хрвати су ипак сматрали Ријеку и послије 1779. дијелом своје земље, па су стога 1807. и затражили од краља Фрање [., да се утјеловљење Ријеке Хрватској, а у смислу рјешања Марије Терезије од 9. аугуста 1776., узакони на угарском (односно заједничком државном) сабору у Пожуну. И одиста, у том су смислу хрватски посланици и ставили предлог, а тај су потом прихватили и маџарски посланици, али с тако крупном промјеном, да се сада први пуша јасно видјело, да Маџари иду за тим, да државоправни положај Ријеке истумаче у своју корист. С тим у вези гласио је законски чланак ЈУ, од године 1807. како га је санкционирао цар Фрањо на предлог маџарских великаша и племића, овако: «Приволом Његовога Величанства, које не ће да даље затеже с испу-

3 То јест као дио некадањих Зринско-Франкопанских посједа. _ " 7