Brastvo

203

њењем вруће жеље краљевине, очитује се овим, да град Ријека с луком, већ од прејасне царице и краљице Марије Терезије особитом дипломом утјеловљена краљевини, припада истој краљевини. Уједно се даје губернатору ријечком“ мјесто и глас у великашкој, а посланицима града Ријеке у сталешкој кући.»

Само је по себи разумљиво, да овај очито наумице нејасно стилизовани законски чланак, није могао да буде по вољи хрватском сабору, кад га је морао прогласити у фебруару 1808. у Загребу. Стога створи хрватско племство засебни закључак, с обзиром на тај законски чланак (ЈУ 1807.), у којем нагласи своје становиште овако: «Будући да је краљица Марија Терезија град Ријеку непосредно ушјеловила краљевини Хрвашској, сматрају хрвашски сталежи Ријеку саставним дијелом ове краљевине Хрватске, па стога они подијелише мјесшо и глас губернашору и посланицима града Ријеке на хрвашском сабору». Потом би овај хрватски саборски закључак одаслан краљу на санкцију. Фрањо | заиста га и потврди дне 9. аугуста 1808., али под утјецајем угарске дворске канцеларије овим ријечима: «Разабравши да се има град Ријека сматраши као цјеловиши дио краљевине Хрвашске, те да јој се има дати мјесто и глас на хрватском сабору, допуштамо с обзиром на то, е би се уклонила свака сумња, која би у будуће могла насшаши због неисправнога шумачења закона у шом пишању — пошто је Ријека законским чланком ЈУ од године 1807. утјеловљена краљевини Угарској — да се губернашору Ријеке п Угарскога Приморја, као п посланицима града Ријеке, подијели мјесто и глас на хрвашском сабору.» Кад уважимо, да се у законском чланку ТУ од 1807. не каже изријеком, да је Ријека утјеловљена краљевини Угарској, него напросто «краљевини», и да је закључак хрватскога сабора од фебруара 1808. очито смјерао на то, да се што крепче и јасније нагласи право краљевине Хрвашске на Ријеку, онда треба да кажемо, да краљев отпис од 19. аугуста 1808. хрватском сабору, није ни мало уклонио «сваку сумњу која би у будуће могла настати 360г непсправнога шумачења закона у шом пишању», него да је напротив краљеву одлуку наумице учинио нејасном и на тај начин заправо узаконио контраверзу за наредна времена, јер је Маџарима све до октобра 1918. поред рјешења Марије Терезије од 23. априла 1779., нарочито служио законски чланак ТУ од године 1807. (наиме заступање Ријеке на угарском државном сабору) као главни аргуменат њихова становишта, да Ри-

4 Северински велики жупан бијаше од 1776. до 1787. подједно и губернатор аутономнога (или слободнога) града Ријеке. Послије докинућа жупаније (1787.), цар је именовао засебне губернаторе

_ за Ријеку и Приморје.