Brastvo

204

јека припада ужој Угарској. Тако је ето Ријека непискреном полишиком Хабсбурговаца досијела у по. ложај, да је била засшупана п на угарском и на жрвашском сабору, па да је смашрана као саставни дио и уже Угарске и Хрвашске.

6) Ријека од 1848. до 1879.

У таковом амфибијалном положају остаде Ријека све до године 1848. Изнимку чини само вријеме између 1809. и 1822., кад је Ријека, заједно са сусједном југоисточном Истром и сучелним кварнерским отоцима (Крком, Цресом, Лошињем и Рабом), била дио Наполеонове «Цивилне Хрвашске» (као дио Илирских провинција) до 1814., а онда до 1822., заједно с Крањском и Хрватском с десне обале Саве (без Војне Крајине), дио аустријске краљевине Илирије.Међутим послије 1825. узеше се стољетни пријатељски одношаји између Хрвата и Маџара све то више замућивати, јер су Маџари прегли, да образују јединствену централистички уређену маџарску народну државу «од Карпата до Јадранскога мора». Како су Маџари по ба ли све то агресивнији, сукоб се све јаче заоштравао, док се коначно није довршио чувеном годином 1848., кад је хрватски бан Јосип Јелачић прешао с хрватском војском Драву и тако прекинуо стољетну хрватско-угарску државну заједницу.

За ових бурних година друге четврти ХЈХ вијека, Ријечани су — осим ријетких изнимака — стајали уз Маџаре, јер су бистро упознали, -да су ови смјерали за тим, да подигну своју трговину и индустрију. Вођа маџарскога народа, гроф Сшјепан 5гесћепуг, први тада избаци крилатицу: «На море Маџару!» (Тепзегте Маоуаг). Од овога снажнога покрета жилавих Маџара, Ријечани су се понадали великим локалним, паче и личним користима, јер им је велика и богата Угарска без сумње могла више тога пружити од малене и сиромашне Хрватске. И одиста, Маџари ставише Ријечанима у изглед изградњу жељезнице до Будимпеште, проширење и модеризирање луке и друго. Но поред тога игра још један крупан моменат важну улогу. Језгра хрватско-маџарскога сукоба бијаше тада питање језика. Сви они с ове стране Драве, који су били против Маџара, истицали су на првом мјесту хрватски или српски језик, док су се приврженици Маџара служили маџарским. Али Ријечани нијесу знали маџарски, а Маџари опет нијесу ни кушали — већ због географског положаја — да им га наметну. Стога су сада нашли и Ријечани и Маџари компромисни излаз у тшалијанском језику, који је знао сваки образовани наш човјек на читавој нашој обали од Соче до Котора. Што више, још дубоко у ХЈХ вијек читав је јавни живот на обали носио талијански значај. Та сам