Brastvo

205

Дубровник тек је 1872. замијенио у опћинској служби талијански “језик српско-хрватским. Није се дакле тада радило о Напаппа Ријеке у оном смислу, како се то чини данас, паче Ријечани и други неки приврженици Маџара у сусједном Хрватском Приморју демонстративно се називаху СОпдагез, баш онако као што су се звали пријатељи Маџара у Хрватској Маџарони (Мадхаготат). Локална политика Ријечана тога времена; а тако и наредних година до слома у октобру 1918., није дакле ишла за тим, да од Ријеке учини један «согрих зерагат», то јест засебну политичко-административну област, него затим, да Ријека буде саставни дио уже Угарске, откинувши се посвема од Хрватске. Ријечани су дакле због својих личних интереса хтјели оно исто, што и Маџари.

Разумљиво је стога, да Ријечани поводећи се за Маџарима, нијесу 1848., кад је дошло до војнога сукоба између Хрвата и Маџара, признали Јосипа Јелачића хрватским баном. Због тога заповједи бан жупану Јосипу Буњевцу, да Ријеку оружјем заузме. што се и збило 1. септембра. Скоро потом, 2. децембра 1848. именова цар Фрањо Јосип | (на сам дан свога наступа на пријестоље) бана Јелачића ријечким губернатором, што је значило, да је Ријека одсада даље факшички дио Хрвашске,, и у географском и у управном смислу. Сада се и Ријечани покорише: у јавном прогласу градско вијеће признаде бана Јелачића својим непосредним главаром, а краљевину Хрватску «својом милом домовином». Тако остаде по Јелачићевој смрти (г. 1859.) и за бана Јосипа Шокчевића, то јест до 1867.

Међутим скрши се аустријски апсолутизам, заведен послије угушене маџарске буне (од 1849. до 1860. ). Сада се опет узело радити од стране бечкога двора, да се 0обновљењем устава уреде и државоправни односи између Хрватске и Угарске. Али сви покушаји од 1361. даље, а навлаш 1865. и 1866., да би дошло до споразума с Угарском, показаше се јалови. Нарочито се за преговора године 1866. јасно показало, како се у схваћању ријечкога питања пошиуно разилазе мишљења Хрвата и Маџара, док су Ријечани сами и опет пристајали уз Маџаре, којима бјеше управо та чињеница најкрепча помоћ и упориште у цијелом овом вишегодишњем спору. Но кад је послије пораза Аустрије у рату с Пруском (Копвога! , 3. јула 1866.) дошло до аустро-угарске нагодбе, којом бјеше ; рватска напросто изручена Угарској, да се с њоме нагоди како зна и како може, онда је баруну Левину Каисћи успјело, да као замјеник банске части на изборима у Хрватској и Славонији (без Војне Крајине) састави такову маџарофилску саборску већину, која бјеше вољна, да се нагоди с Угарском.