Brastvo

206

Али ни сада — а то је веома значајно — није дошло до споразума између Хрвата и Маџара у питању Ријеке, јер је свака странка остала код свога становишта: хрватска, да је Ријека несумњиви дио Краљевине Хрватске, а маџарска да је дио Краљевине Угарске, и то непосредни, наиме онакав, какав су примјерице Будим-пешта, Дебрецин или Сегедин. Но бојећи се да се нагодбени преговори, који су се у осталим точкама показали као успјели, не разбију, Хрвати коначно пристану на лукави предлог тадањега вође маџарскога народа, Фрање Реака, а који је гласио, да се за тај час утаначи нагодба без ријешења ријечкога пишања, препустивши о том послу у доцнији згоднији час инцијативу самом краљу. И тако је сабор хрватски примио без специалне дебаше, бива без потанкога расправљања свакога параграфа напосе, нагодбени закон дне 24. септембра 1868. Гледе Ријеке гласила је точка 1. параграфа 66., да «Ријека не припада у териториј Краљевине Хрватске, будући да гледе ње међу оба краљевинска одбора (који су водили преговоре о споразуму) нагодба није успјела». Дакле, читаво је питање остављено као тај час још нерјешено.

Међутим је послије хрватскога и угарски сабор прихватио без специјалне дебаше дне 28. септембра законску основу о хрватско-угарској државоправној нагодби, па прихвативши најприје онај псши шекст гледе Ријеке као и хрватски сабор, једнодушно дометну још као засебну клаузуду, да «град Ријека с котаром припада непосредно Краљевини Угарској, па да се према томе има одмах њој и утјеловити». Сада је' требало, да краљ санкционира од оба сабора прихваћену законску основу. Како је сабор хрватски нешло прије (и ако не дуго) свршио дебату о нагодби, па се онда и разишао, пославши подједно краљу путем бана и бечке хрватске дворске канцеларије, хрватски оригинални текст нагодбене законске основе на санкцију. Тако се дакле згоди, кад је већ услиједила санкција хрватске законске основе, да је заједно са законском основом од стране угарскога сабора стигла у Беч депеша угарскога министра предсједника, грофа Јулија Апагаз5уја, да угарски сабор не ће узаконити (инартикулирати) ове законске основе о угарско-хрватској државоправној нагодби све дотле, док му не буде зајамчено, да је Ријека сасптавни дио уже Угарске.

Разумије се, то је значило колико у посљедњем часу читаво тешко дјело угарско-хрватскога споразума, а који се у Бечу на двору толико жељно ишчекивао, разбити и порушити. И краљ и Хрвати бијаху тако изнебуха стављени од препредених Маџара, који су без сумње замислили читаву варку и сплетку, а у споразуму с Ријечанима, по неком систему, пред веома незгодну и несолидну чиње-